“Ako ne želiš da budeš zaboravljen čim umreš i istruliš, ili piši stvari vredne čitanja, ili čini stvari vredne pisanja.” – Bendžamin Frenklin

Pitanje “Da li je to bio elektricitet?” iz čuvenog crtanog filma sa simpatičnim mišem Amosem je verovatno prva asocijacija na Bendžamina Frenklina. Njegovi eksperimenti sa elektricitetom koji se mogu videti u crtanom su samo deo svega onoga na čemu je on radio. Bio je prava renesansna ličnost – jedan od najproduktivnijih ljudi svog vremena, pronalazač, filozof i naučnik. Nešto manje je poznata činjenica da je bio veliki zagovornik vođenja dnevnika, i praćenja ličnog napretka na ovaj način. Čuvena biznis fraza kaže “Meri ono do čega ti je stalo”, odnosno prati ono do čega ti je stalo. U slučaju dnevnika praćenje je zapisivanje. Jer ako ne zapišeš – ne pratiš, a ako ne pratiš nemaš način da jasno znaš da li si se pomerio sa neke tačke.

Tako dolazimo do ovog bloga i činjenice da je 11. marta 2005. godine, pre tačno 20 godina, nastao moj prvi tekst na tadašnjoj Blogspot verziji bloga. Ovaj blog me je formirao i obeležio koliko i posao i karijera posle toga. Napisao sam 615 tekstova, prošlo je kroz sajt stotine hiljada ljudi, a verovatno će najduže ostati zapaćen onaj tekst o heroju tuđe ulice. U poslednje vreme pišem ređe, možda jednom do dva puta godišnje, ali se trudim da ti tekstovi prenesu neka dominantna razmišljanja iz svog života i tako ih sačuvam od zaborava.

Nego dosta statistike – da se vratimo na onu ideju da merite šta vam je bitno. Blog je nastao kao posledica moje stalne potrebe da podelim svoje ideje, ali postao je način da sam sebi objasnim neke stvari. Pisao sam o svemu, o fakultetu, muzici, sportu ali i o sarmi. Iz ove perspektive, sam sadržaj tih tekstova nije toliko bitan koliko ta promena koja se desila od prvog teksta do danas. Promena od jednog tinejdžera koji se po prvi put obreo u velikom gradu, stavljenog pred najveći izazov u životu (fakultet). I usput nekako završio na drugoj strani sveta, u stotinama projekata, okružen hiljadama ljudi u jednoj specifičnoj eri kada tehnologija osvaja svet.

Šta ja mislim, kako pišem, kakav mi je humor. Koji je moj odnos prema sebi, poslu, porodici. Gde živim, šta radim, šta mi je bitno. Brak, dete, stan.

Sve.

Sve se to promenilo u ovih 20 godina, što je ujedno tačno pola mog dosadašnjeg života. I dobar deo toga je zapisan, na ovom blogu kao neka moja lična “coming of age” priča koju vam sada prepričavam. Imati sve to zapisano, i vratiti se tekstovima sa vremena na vreme je najveći dar koji je ovaj blog mogao da mi da.

Pitate me zašto pišem?

Pisanje kao veština je ujedno napravilo i najveću razliku u mojoj karijeri. Sposobnost da sklopite jasnu i pitku priču i pretvorite ideje u reči uvek i svuda pravi razliku. Ljudi vole priče – one su deo našeg DNK, i delom se razlikujemo od životinja upravo zato što verujemo u te iste priče. Religija je priča, možda i najveća ikada ispričana. Zbog priča ulazimo u dugove (Američki san), odlazili smo na mesec (”Odlazak na Mesec je naš izbor” – JFK) i stradali (“Krv i zemlja”). Negde u dubokoj podsvesti mi i dalje sedimo oko logorske vatre i čekamo da čujemo dobru priču. Zato nas narativi toliko “rade”. Jezici su možda drugačiji, i jesu barijera ako radite na drugom tržištu ali te neke univerzalne poruke su uvek iste. Da nije tako, Ezopove basne napisane na starogrčkom ne bi bile i dan danas popularne na svim jezicima sveta.

Pisanje je ujedno i najbolji način da sami sebi, a onda i drugima, objasnite ideje. Kada pišete, terate sebe da usporite, organizujete misli i izbacite sav nepotreban šum, pa tako jasnije vidite suštinu. Nije slučajno što su najuspešniji preduzetnici ujedno i vrhunski pisci: ko vodi veliku grupu ljudi, mora da bude i vrhunski komunikator. A to gotovo uvek potiče iz čitanja i pisanja.

Pisanje vas tera da usporite, da organizujete i apstrahujete misli. Tera vas da se vratite na napisano, da izbacite nepotreban šum i tako se fokusirate na bitno. Ovoga nema u govoru, koji je više slobodnog stila i gde obično samo izbacimo iz sebe što mislimo. Tu negde sve počinje i sve se završava. Sa druge strane, lepo napisane ideje se lakše pamte i diskutuju i uvek im se možete vratiti. Najbolji govori su isto tako, prethodno zapisani.

Zato pišite. Pre svega zbog sebe. Jer tako objašnjavate i sebi i drugima svet oko vas – i pisanje će vam to višestruko vratiti.

Šta je sledeće za ovaj blog?

Jedno sigurno znam a to je da ću i dalje pisati. Osim što je veliki deo mog ličnog identiteta – sa svakim novim danom svaki od tih naivnih studentskih tekstova me podseća odakle sam krenuo. I govori – ok je sve. Realnost nije uvek toliko loša kakvom je predstavljamo, idemo napred. Iz jedne priče u drugu. Samo ih ne zapisujemo i ne pratimo već se davimo u previše šuma i još više očekivanja pa se to teško da videti. Blog kao referentna tačka puno vredi i kad već postoji, mislim da treba da je čuvam.

Možda je glavno pitanje koje treba sebi da postavim posle hiljada sati pisanja: koliko je ovo što pišem vredno drugima čitanja? Ne zbog neke moje želje da se otrgnem od zaborava, koliko god bih ja voleo da budem nisam Bendžamin Frenklin. Više jer je logično da postavite sebi pitanje – da li je ovo vreme koje je bačeno u vodu? Lepo je imati mogućnost da se vratite posle dosta godina ali je ujedno i ogroman trud bez konkretne koristi. Odgovor leži u brojevima, a oni kažu da su moji najbolji tekstovi nastali kada sam pisao primarno za sebe. Kada sam odustao od prenošenja vesti i trendova i pisao samo onda kada je srce htelo na papir. Na kraju dana, ovo je lični dnevnik. Moja priča koju pričam nekom budućem sebi i tu nema potrebe za kompromisima. Moglo je sve ovo da bude popularnije, ali menjao sam čitanost za autentičnost. Mislim da ste vi baš zbog toga tu. Toliko dugo. I lagao bih da mi to ne znači i da je i dalje motiv da pišem.

Na kraju, ostaje nada da ću za nekih 20-30 godina opet da uradim sve isto: pogledam prve tekstove, a onda i sve ostale. Setim se ko sam bio sa 20 i 40 godina i ko sam tada. Setim se svog straha od velikog grada, ispita, setim se svojih drugara sa kojima sam igrao PES, francuskih šansona i rep verzije Bajage. Onda opsesije društvenim medijima, prozivki sa Blogowskim, prvog puta u Sarajevo i Zagreb, prijateljstava koja su tamo nastala, majica za Japan, odlaska na LeWeb i u Ameriku. Ali i bratove veridbe, braka, deteta i ko zna čega što tek dolazi. I kao sada, premotaću svoj život kao neki film koji čuva sve te trenutke od zaborava.

Na posletku, i ako budem zaboravljen, to nije toliko bitno. Jer znam da ću i na tom kraju biti isto tako ponosan kao i sada što je sve tu, da svedoči jednom vremenu, jednom putu i priči koja je meni samom itekako bila vredna pisanja.

Hvala vam na ovih 20 godina.

Nebojša Radović Eniac